Лужички Срби

Лужички Срби (глсрп. Serbja, длсрп. Serby, њем. Sorben — „Сорби”), познати и као Лужичани, Венди (њем. Wenden) или Винди (њем. Winden), западнословенски су народ. Процјењује се да их има сада око 60.000. Живе само у Њемачкој, у крају који је познат као Лужица. Највећа густина насељености се налази на западној периферији католичких округа горњолужичке говорне територије. Лужичани су једна од четири званично признате националне мањине у земљи. Уопштено припадају средњоевропској групи европеидне расе. Сви Лужички Срби су двојезични: њемачки је главни језик, док је употреба горњолужичкосрпског и доњолужичкосрпског језика ограничена. Према вјероисповјести су католици и протестанти. Лужичани су подијељени у двије етнографске групе: Горњолужичке Србе, настањене у Горњој Лужици (покрајина Саксонија), и Доњолужичке Србе, настањене у Доњој Лужици (покрајина Бранденбург). Културно средиште Горњолужичких Срба је град Будишин, а доњолужичких град Кочебуз. На територији „Лужичкосрпске области” важе закони покрајина Саксоније и Бранденбурга, који доприносе очувању лужичкосрпског језика и културе Лужичких Срба. Интересе Лужичких Срба штити политички независна организација лужичкосрпског народа и лужичкосрпских удружења „Домовина — Савез Лужичких Срба”, основана 1912. године. Научна дисциплина која се бави изучавањем лужичкосрпских језика и културе Лужичких Срба назива се сорабистика. Преци Лужичана су се доселили у данашњу Њемачку у 6. вијеку. Лужички Срби се у писаним изворима помињу први пут 631. године. Представљају остатак германизованих Полапско-балтичких Словена. Од 10. вијека се налазе под њемачком влашћу. У средњем вијеку су били народ са непотпуном друштвеном структуром. Током 19. вијека дошло је до „националног препорода”. У 20. вијеку су у два наврата покушали да се отцјепе од Њемачке.

Извор: www.wikipedia.com